Naš Srem

Srem je raj na zemlji, po božjoj volji i zaslugom marljivih ljudi.

Srem

“Kada je bog delio posede pozva sebi predstavnike plemena i naroda cele zemaljske kugle. Još za dana, bog svakom dodeli parče poseda i oni zadovoljni odoše kućama. Tek negde u sumrak pojavi se Sremac po svoj deo zemlje. Bog reče da je okasnio, pošto je sve podeljeno. Sležući ramenima, Sremac pomisli kako je opet prošao k’o bos po trnju i jedva prozbori da nije stigao ranije, pošto je trebalo nahraniti čeljad i stoku. Uveren da čuje istinu, bog se smiluje na Sremca i podari mu „deo svog raja na zemlji“ – posed između Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom.”

Jedno od troje dece majke Vojvodine – Srem, prostranstvo je neiscrpne prirodne lepote, na raskršću značajnih puteva, željen i osvajan, istorijski i kulturno buran i raskošan. Tragovi života, ljudskog rada, umetnosti i graditeljstva na ovim prostorima čuvaju svedočanstva još iz doba neolitske kulture.

Blagodeti Srema osetio je i slavni rimski imperator rođen u Sirmijumu, Marko Aurelije Prob koji je na planini Alma Mons – Fruškoj gori, zasadio prvu vinovu lozu donetu iz Rima, te je Srem i postojbina mnogih vinskih sorti u Evropi.

Stajkova Kuća

Jedan od naših predloga je da kao nezaobilaznu turističku odrednicu posetite Stajkovu kuću, koja se nalazi na samo 40 km od centra Beograda, u opštini Surčin, u selu Boljevci. Poseta će vam omogućiti da se upoznate sa životom Srba i Slovaka koji oduvek žive zajedno na području „donjeg Srema”. Vlasnik etno kuće je Đorđe Milovanović Stajko, a njeno uređenje je finansirao Grad Beograd pre par godina, u okviru projekta “Stara avlija”.

S obzirom na to da u Boljevcima žive Srbi i Slovaci, domaćin je u svojoj rodnoj kući opremio jednu sobu u srpskom, a drugu u slovačkom stilu. Objekat nudi izložbenu postavku nameštaja, narodne odeće i poljoprivrednog oruđa koja su nekada vukli konji po plodnoj sremačkoj zemlji. Originalni nameštaj krasi i kuhinju i trpezariju, a gostima je na raspolaganju tradicionalni sremački meni, dudova rakija i domaće vino. U dvorištu se nalazi štala sa opremom za zapregu, kotobanja, šupa u kojoj su kola na vuču, sanke, fijaker, burad, korita, kazan i razni sitni drveni alat, kao i plugovi i sejalice.

Manastir Fenek

Prema narodnom predanju, manastir je sagrađan u drugoj polovini 15. Veka, a osnovali su ga Stefan i Angelina Branković. Za razliku od fruškogorskih manastira, Fenek je ostao pod turskom vlašću sve do 1717. godine. Zapisi iz 18. veka svedoče o tome da je stara manastirska crkva bila podignuta u drugoj polovini 15. veka u duhu srpske srednjovekovne arhitekture.

Građena je kao jednobrodna barokna građevina sa zvonikom nad zapadnim delom i manjom kupolom nad transeptom. Ikonostas unutar crkve je iz 1798. godine i radio ga je čuveni drvorezbar iz Novog Sada, Aksentije Marković .

Konaci koji se nalaze u okviru manastirskog kompleksa su s kraja 18. i početka 19. veka. Prema arhivskim spisima postojali su znatno ranije, ali su vremenom razrušeni i korišćeni za gradnju novih. U njima se čuvala bogata biblioteka koja je važila za jednu od najznačajnijih biblioteka fruškogorskih manastira, ali je za vreme Prvog svetskog rata u potpunosti stradala, o čemu svedoče zapisi doktora Arčibalda Rajsa.

U neposrednoj blizini crkve je i manastirska kapela posvećena sv. Petki. Sazidana je 1800. godine na mestu stare, nad bunarom za koji se veruje da ga je sagradila mati Angelina Branković. Za ovu vodu se u narodu verovalo da ima čudotvorna lekovita dejstva.

Krajem 18. i početkom 19. manastir Fenek je bio u centru nekoliko istorijskih događaja. U njemu su se 1788. sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif II. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813, u njemu su mesec dana boravili vožd Karađorđe i njegov sin Aleksa, o čemu postoji i spomen ploča. Takođe tom prilikom, sve do 1815, ovde su boravili studenički monasi zajedno sa moštima Stefana Prvovenčanog (u monaštvu Simona). Tu se dogodio i jedan Karađorđev susret sa protom Matejom.

U Prvom svetskom ratu manastir je zapaljen, a u Drugom 1942. godine gotovo sasvim razoren. Obnovljen je 1991. godine. Do 2006. godine u njemu je bilo žensko monaštvo.

Bojčinska Šuma

Bojčinska šuma je jedna od onih moćnih ravničarskih šuma, prepuna raznih vrsta gljiva i divljači, kakvih ima dosta u Sremu. Nalazi se u donjem Sremu, u reonu Obedske bare, a pripada opštini Surčin. Leži između tri sela: Boljevaca, Progara i Ašanje. U njoj svinjari već godinama imaju svoje salaše, a njihove svinje, kao i one divlje kojih je puna šuma, jedu žir. Ali to nije obična šuma. To je prava močvarna šuma postavljena između reke Save i kanala Jarčine. Lepota i divljina na domak Beogradu, samo 50 km od civilizacije.

Od drveća, najviše ima hrasta, graba i lipa, ali ima i nešto malo topola. Veoma je zastupljen dren, ima gloga, zove i divlje ruže. U proleće tu je obilje šumskih jagoda. Od lekovitog bilja može se naći plućnjak, dobričica, jagorčevina, matičnjak, kantarion, kalaminta, petrovac itd. U močvarnim delovima tokom maja sve se žuti od cveta barske perunike.

Od divljih životinja koje slobodno lutaju šumom ima zečeva, srndaća i divljih svinja. Obilje cvetnog bilja privuklo je i pčelare iz okolnih sela koji su tu sa svojim košnicama. Pošto je šuma okružena njivama, često se mogu ugledati rode. Po barama neumorno krekeću žabe, a šumske puteve prelaze slepići i po neka belouška.

Sam ulazak u šumu je nekada bio sređen parkovski prostor u kome su se odigravali značajni skupovi. Na razdaljini od 2km nalaze se partizanske baze, mesto na kome se skrivala sremska vojska u zemunicama i katakombama. Danas je to zaraslo u korov i prepušteno zubu vremena, a možda i zaboravu. Do partizanskih baza kroz sredinu šume vodi asfaltni put.

Nautičko selo Biser

U Boljevcima, na levoj obali reke Save, na 35 km uzvodno od Beograda, smešteno je prvo nautičko selo u Srbiji- Nautičko selo „Biser“- kompleks od 16 modernih kućica na vodi koje stoje u nizu i izgledaju kao nakit obale-savski biseri. Idealno mesto za izlete, odmor, rekreaciju, ribolov, organizaciju team building-a… Posetiocima su na raspolaganju tereni za odbojku, fudbal na pesku, biciklistička staza, park za najmlađe. Na obali, naspram Nautičkog sela nalazi se izletište koje zauzima prostor od 12 hektara šume sa masivnim drvećem.

Tarzan Plaža

Nedaleko od nautičkog sela Biser, u selu Progar nalazi se „Tarzan plaža“. Sredio ju je gazda Žika Babić – Babuška. Tik uz njegov restoran, sav u drvetu i cveću, sa razapetim ležaljkama među stablima, Žika je izbetonirao deo obale i sada se meštani tu najradije kupaju. Može i da se prezalogaji, u pauzama kupanja. A plaža je prozvana „Tarzan“, jer sa drveta visi ogroman kanap, lijana, sa koje se kupači zaleću u vodu.

 

800g £3.85 / 600g £2.60

Boljevci

Бољевци се убрајају у насеља са дугом историјом насељености (од неолита до данас). На овим просторима је ловио човек још на преласку из старијег у млађе камено доба, али се сматра се да су припадници винчанске културе најстарији житељи овог насеља. У атару села су пронађени предмети из бронзаног и гвозденог доба, али доласком Келта и мешањем са староседеоцима, образује се плема Скордисци. Римска осајања овим просторима доносе нове облике културе, а са пропашћу царства овде се смењују византијска, бугарска и угарска власт. У средњем веку овде је био значајан прелаз преко Саве до ког се стизало са Цариградског и са Сребреничког друма. Заједно са Београдом 1521. године село је потпало под турску власт.

Под данашњим именом насеље се помиње 1702. године, а први писани документ датира из 1716. године. Православни храм је посвећен Св. Петки и изграђена је у периоду од 1797. до 1800. године. Сеоска слава је Велика Госпојина (28. август).

У првој половини XIX века овај простор, поред Срба, насељавају и Словаци. Као привремено решење 1900. године је подигнут молитвени дом, са дрвеном звоницом по страни. Године 1908. евангелистичка црквена општина се осамостаљује, а крајем XIX века је на изграђена и црква. Овде се налази Црква преподобне мати Параскеве у Бољевцима.

Први записи о школи у месту се јављају крајем XVIII века, а данас школа носи име „Бранко Радичевић“, јер је деда великог песника живео у Бољевцима. Овде се налази Споменик у Бољевцима палим жртвама народноослободилачког рата.

Surčin

Општина Сурчин се налази југозападно од Београда и обухвата површину од 288 км2 . Састоји се од седам насеља (катастарсаких општина) у којима према попису из 2011. живи 42.012 становника. Општина Сурчин је најмлађа од укупно 17 општина Града Београда. Границе општине Сурчин према суседним општинама Града Београда (Нови Београд, Земун и Чукарица), као и према општинама Пећинци и Обреновац, чине спољашње границе катастарских општина Сурчин, Добановци, Петровчић, Прогар, Бољевци и Јаково. Пољопривредно земљиште обухвата територију од две трећине укупне површине општине (198,16 км2). На територији општине Сурчин, већинско становништво је српске националности док су значајније присутни Словаци, Роми и Хрвати.

Сурчинска општина има изузетно повољан саобраћајни положај, што свакако представља један од највећих развојних потенцијала општине у будућности. Налази се на јужном ободу Панонске низије уз реку Саву, као пловним путем који омогућава везу са реком Дунав као европским коридором 7. Друмски саобраћај је одређен друмским коридорима (аутопутевима) граница Хрватске – Београд (Добановци), и аутопута Е-75 деоница Београд – Ниш. Најважнији објекат саобраћајне и социо-економске инфраструктуре на територији општине је свакако међународни аеродром „Никола Тесла“.

Општина располаже природним лепотама, а главни потенцијал општине чине река Сава, са својим природним лепотама којом је могућа пловидба на целом потезу (46км), затим јавно заштићено природно добро Бојчинска шума као излетиште са бројним садржајима ( рекреативне стазе, јахање, летња позорница, eтно ресторан) као и манастир Фенек из XV века који припада групи фрушкогорских манастира.Ту су шуме ( Церова греда, Гибавац, Црни луг, Зидине, Добановачки забран), ловишта (Забран И Црни луг) као и рибњаци Бечменска Бара И Живача. Поред наутичког села у Бољевцима налази се и Стајкова етно кућа, која хронолошки приказује два И по века суживота Срба и Словака на овим просторима. Градским саобраћајним превозом, линијама 601,604,605, И 610 можете доћи на излет у шуму Бојчин, спортски центар у Сурчину, пецати на Бечменској бари, купати се на Тарзан плажи у Прогару, клубу С у Јакову, а преспавати у Наутичком селу у Бољевцима.

Слава општине је 24. Новембар дан Светог Стефана Дечанског чудотворца.

"Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je od blata iz inata. S pogledom na jablanovo granje, i salonom za plakanje.”

Vlada Kanić napisao je „Kućerak u Sremu“ u Norveškoj 1986

Prijatelja nikad dosta, onih drugih na pretek!

Đorđe Milovanović-Stajkov

Rodjen sam u ravnome Sremu